Crna Gora se nalazi pred ulazom u Evropsku uniju. Za ljude širom Balkana, članstvo u Evropskoj uniji simbolizuje njihovu nadu da će uživati one demokratske i ekonomske benefite koje uživaju naši susjedi. Ali zašto različiti narodi na Balkanu imaju tako različit nivo napretka ka tom zajedničkom cilju? Jedna bivša jugoslovenska republika je već član Evropske unije, Makedonija i Hrvatska su dobile status kandidata, a Crna Gora i Srbija su podnijele zahtjev za članstvo. Bosna i Hercegovina i Kosovo ostaju daleko iza njih.  

Zbog čega je jedna zemlja kandidat, dok druga sporo napreduje na putu ka Evropskoj uniji?

Moje mišljenje je da Evropska unija razmatra samo tri faktora kada odlučuje da li je jedna zemlja spremna da postane članica. Naravno, ovo može biti obmanjujuće, jer se svaki faktor sastoji od nekoliko desetina, ako ne i nekoliko stotina različitih razmatranja.

Prvo i glavno, Brisel želi da se poštuju vrijednosti koje je Brisel utvrdio. Ljudska prava, demokratija i fundamentalne slobode, kako su definisane kriterijumima iz Kopenhagena, nisu predmet za raspravu. Humanistička razmatranja praćena su ekonomskim razmatranjima (npr. tržišna ekonomija koja funkcioniše), kao i „najsavremenijim“ standardima, kao što su standardi u oblasti zaštite životne sredine. Ti zahtjevi ne predstavljaju samo moralne imperative; oni su simbol političke stabilnosti – a to je nešto što zemlje Evropske unije vrlo poštuju.    

Drugo, spoljna politika zemlje mora biti konzistentna sa osnovama spoljne politike Evropske unije ili preciznije sa osnovama spoljnih politika – bez obzira na to koliko one mogu biti međusobno nekonzistentne. Brisel treba da zna da Vaša Vlada neće sklapati sumnjive poslove.    

Treći dio ovog političkog trojstva je ekonomska politika, srž cjelokupnog procesa integracija. Ona ima dva aspekta: prvi aspekt je otvorenost, sa snažnim naglaskom na otvorenosti ka inovacijama. Drugi aspekt je dugoročna razumnost i disciplina. I u ovom slučaju radi se o povjerenju – oni ne žele da eksplodira kuća u jednoj od zemalja u okruženju.  

Dakle, gdje se Crna Gora nalazi u odnosu na ove koordinate?  Šta još treba uraditi?

Jedan od ključnih elemenata ljudskih prava je postojanje tolerancije prema drugima (ljudima drugog etničkog porijekla, maternjeg jezika, religije, itd.). Nedavno, američki kongresmen  William Delahunt, predsjednik pododbora za Evropu u Odboru za spoljnu politiku Kongresa SAD-a, opisao je crnogorsku politiku prema ljudima različitog porijekla kao „politiku koja izaziva divljenje i  na koju se treba ugledati ne samo u ovom regionu, nego i u drugim zemljama Evrope i svijeta“. Nevladina organizacija Fridom haus saopštila je da je razvoj demokratije u Hrvatskoj i Crnoj Gori u velikoj mjeri ispred razvoja demokratije u drugim zemljama regiona, iako treba riješiti još neke značajne probleme. U Crnoj Gori, jasno je da je glavni prioritet rješavanje problema vezanog za organizovani kriminal i korupciju. Uzroci ovog problema su uglavnom strukturalne prirode: mala smo zemlja, a kriminalci su uspostavili svoje odnose mnogo prije uobličavanja postojećih formi. U cilju sprečavanja korupcije, potrebno je imati zakone i institucije koji se trenutno donose, odnosno koje se trenutno uspostavljaju, korak po korak. Međutim, unaprijeđeno zakonodavstvo ne može biti djelotvorno ukoliko se ne podigne svijest javnosti. Kada budemo imali usklađenije zakone i javnost koja će manje tolerisati korupciju, onda je samo to pitanje vremena. Navike se ne mijenjaju preko noći.

Nastavimo. Evropska unija ne može praviti problem oko političke stabilnosti ili spoljne politike Crne Gore, što nije slučaj sa nekim drugim zemljama članicama Evropske unije. Prema informacijama koje je objavio Forin polisi, vodeći američki časopis, neke zemlje članice Evropske unije, tačnije Bugarska i Rumunija, u većoj su opasnosti da postanu „neuspješne zemlje“ nego što je to Crna Gora i druge zemlje koje žele da dobiju status kandidata. Štaviše, Crna Gora je priznala Kosovo, zbog čega je postigla veću saglasnost sa spoljnom politikom Evropske unije od nekih drugih zemalja članica koje nisu priznale najmlađu državu u Evropi.  

Mnogi ljudi u Briselu smatraju da je Balkan bure baruta na kontinentu zbog nestabilnih ekonomija zemalja tog regiona. Ali, ovog puta, fokus njihove zabrinutosti nije bivša jugoslovenska republika, već Grčka, koja je zemlja članica već dugi niz godina. Dim ne dolazi iz Crne Gore, ali uprkos tome treba da pripremimo naše aparate za gašenje požara. Fiskalna disciplina je od ključnog značaja, kao i dugoročne strukturalne reforme koje će učiniti javne finansije održivim. Ukoliko postignemo fiskalnu stabilnost, a jasno je da ćemo je postići, preostali faktori – otvorenost i inovativnost – neće predstavljati prepreku za pristup Crne Gore Evropskoj uniji. Zašto? Jer ti faktori već sada ne predstavljau prepreke.  

Pa šta onda nedostaje? Šta nas i dalje sprečava da postanemo punopravni član Evropske unije? Budimo iskreni. Prosječan tridesetogodišnjak u Hamburgu (najvećem gradu bivše zapadne Njemačke) tokom svog života doživio je sljedeća proširenja Evropske unije: ’81. godine pridružila se Grčka , ’86. Španija i Portugal,’90. Istočna Njemačka,’95. Austrija, Finska i Švedska, a 2000. godine još 12 drugih zemalja. To je puno promjena  u životu jednog čovjeka, a promjena se lako može smatrati prijetnjom – naročito kada siromašnije zemlje Evropske unije, plus one koje su neodgovorno bogate, vrše ozbiljan pritisak na one bogatije zemlje koje imaju odgovornu fiskalnu politiku. Popularna ekonomija ubjeđuje našeg tridesetogodišnjeg Njemca da će on,  ukoliko više ljudi želi komad pite, dobiti manji dio. Zbog čega bi se onda njemu žurilo da prihvati nove države? Uostalom, zbog čega bi on to inače uradio? Ovaj fenomen naziva se „umor od proširenja“.  

Ono što popularna ekonomija ne kaže jeste da se ta pita u suštini povećava sa svakim proširenjem, a time i razvojni potencijal Evrope. Pošto se povećava i imovinsko stanje građana Evrope, ovaj argument ne samo da je tačan, već je i ubjedljiv. Jasno je da proširenje nije tako privlačno tokom perioda ekonomske krize koja je dovela do smanjenja ličnih primanja Evropljana. Nadajmo se, da će izlaskom iz globalne krize ovi problemi nestati, kao i rasipništvo nekih država članica.

Dakle, šta još nedostaje da Crna Gora dobije status kandidata? Sa naše strane, ništa generalno ne nedostaje, ali nedostaje veliki broj pojedinosti. Strukturalne reforme su u toku, ali društveni sistemi su i dalje osjetljivi i njihovo ponašanje se ne može u potpunosti predvidjeti. Ukoliko želite da na neki način utičete na to ponašanje, treba slati male i kontrolisane impulse – u našem slučaju, reforme. Onda posmatrate kako se ti impusli akumuliraju, a zatim konačno dobijaju sopstvenu snagu. Vrijeme je sigurno ključni faktor. Takođe, sa zahuktavanjem promjena, potreban je konstantni nadzor i ispravke. To je priručnik za ostatak trke, kako se njena završna faza približava.

dr Igor Lukšić

Kada se govori o odbrani naše zemlje, nedostatak u veličini Crne Gore nadomještamo hrabrošću. Nije slučajno što su Crnogorci bili jedini narod na Balkanu koji prije pola milenijuma uspio da očuva nezavisnost pod Osmanlijama: jednim pogledom na naše planine (i borce na vrhu), okupatori su shvatili da hrabrost treba koristiti uz oprez. Naša nacija je opstala, jer smo štitili ono što je naše.

Stoga je razumljivo što neki moji zemljaci dovode u pitanje slanje naših vojnika u opasni Avganistan, daleku zemlju koja nam nikada nije predstavljala prijetnju. Njih zbunjuje činjenica – koju čak smatraju i izdajom – da se naši vojnici bore zajedno sa NATO-om, koji je samo prije deset godina bombardovao našu zemlju. Zaista, jedan od glavnih spoljnopolitičkih ciljeva države je da Crna Gora postane punopravna članica NATO-a. Ankete pokazuju da nas mnogi Crnogorci ne podržavaju u ostvarivanju ovog cilja.

Moji prijatelji koji ne žele da Crna Gora uđe u NATO,  prenebregavaju veoma bitnu činjenicu: zemlje u 2010. godini se suočavaju sa bezbjednosnim problemima koje je deset godina ranije samo nekolicina ljudi mogla predvidjeti. Mogućnost suočavanja Crne Gore sa mnogo većim neprijateljem je pitanje istorije, bez obzira da li u taj konflikt ulazi samostalno ili u ad  hoc savezima. Globalna bezbjednosna politika je ušla u svoju novu fazu.

Svijet je ušao u ovu novu eru kada je Al - Kaida napala Njujork i Vašington 11. septembra 2001. godine. Glavna pouka iz ovog napada nije bila što su se životi 2,977 nedužnih ljudi ugasili za samo nekolika minuta, a nažalost nije novina onima koji su upoznati sa balkanskom istorijom 20. vijeka. Najšokantnija činjenica o 11. septembru je da moderna tehnologija omogućava teroristima da udare u samo srce globalne vojne i ekonomske snage. Vojna obuka je nepotrebna – dovoljno je imati internet konekciju i srce puno mržnje. Čak nas ni veliki Durmitor ne može zaštititi od ove vrste prijetnje.

Naravno, Crna Gora nije u opasnosti. Ne suočavamo se sa otvorenim neprijateljima bilo gdje u svijetu, a što nije slučaj sa NATO-om. Pa se postavlja pitanje zašto da dijelimo sudbinu zemalja koje se suočavaju sa opasnošću?

Nijedna zemlja ne zna sa sigurnošću šta bi moglo da joj predstavlja prijetnju u budućnosti. Kako navodi  Stejt department , Al-Kaida smatra Španiju metom – ne zbog španske državne politike, već zato što ih i dalje boli gubitak Andaluzije, koju je Španija oduzela Mavarima prije više od pola vijeka. Zemlje mogu postati mete, a da uopšte nisu krive.

Ne treba napominjati one koji su živjeli u bivšoj Jugoslaviji da konflikt može nastati ni iz čega: ljudi koji su sredinom osamdesetih godina upozoravali da će Jugoslavija uskoro postati poprište užasnih krvoprolića su smatrani ekscentricima. Međutim, njihove proročke vizije su se obistinile. Zapadni Balkan je i danas nestabilan region, sa političkim vođama koji žele da raspiruju etničku mržnju. Ukoliko se svi ujedinimo u ovaj savez, skoro je nemoguće da opet dođe do eskalacije etnički konflikata. NATO pomaže zemljama da spriječe prikrivenu, kao i da reaguju na vidljivu opasnost.

Glavni razlog su vrijednosti. NATO ne štiti samo živote svojih građana, već obezbjeđuje odbrambeni štit koji omogućava procvat demokratije slobodnog tržišta. Crna Gora prihvata ove vrijednosti. Krvlju smo povezani između sebe, a mislima sa evro-atlantskom zajednicom i moramo biti spremni da branimo ova uvjerenja. Nije bitno da li je protivnik druga zemlja, vjerski fanatici ili politički pokret, kao što je bio fašizam koji se pojavio tridesetih godina prošlog vijeka. U politiičkom i vojnom smislu, odgovorićemo na napad na Pariz isto kao što bi odgovorili na napad na Podgoricu.

NATO ne umanjuje našu slobodu, već nam pomaže da je očuvamo. Avganistan je bio pogodno tle za razvijanje smrtonosnih prijetnji za bezbjednost zapada. Ne možemo tolerisati ponovni nastanak ovih prijetnji. Iz tog razloga ukupno trideset i jedan vojnik i medicinsko osoblje je uključeno u Međunarodne bezbjednosne snage NATO-a za podršku Avganistanu. I upravo zbog toga Crna Gora želi da se pridruži Hrvatskoj i Albaniji i da zauzme svoje mjesto u NATO-u.

dr Igor Lukšić, potpredsjednik Vlade Crne Gore